Kumstvo je u srpskoj tradiciji svetinja.
Kad nekoga nazovemo „kume“, to se smara izuzenom čašću. U našoj tradiciji, kum je neko vrlo blizak, neko na koga možemo da se oslonimo u nevolji, neko ko svedoči našem braku ili nam krsti decu… Postoji ona stara iz naroda „kum nije dugme“.Ono što malo se zna je da postoje različita vrste kumstva. Kumove možemo „dobiti“ u nekoliko prilika.U narodu postoje četiri kumstva: kršteno, venčano i šišano i kumstvo u nevolji, „kad ko koga u nuždi okumi“.Kršteno i venčano su već svima poznati, ali „šišano“ kumstvo je specifično. Njime se ne stiče srodstvo, ali se pojačava prijateljstvo. Kum odstriže bič kose kumčetu, u koji stavi novac. Zatim se kum časti jelom i pićem i daruje. Ako dete slabo napreduje, roditelji ga iznesu na put, pa ko prvi naiđe, uzima se za šišanog kuma. Tom prilikom dete dobije još jedno nezvanično ime.
Na sličan način se sklapa i kumstvo iz nužde. Recimo, ako nekome ne mogu da se u kući održe deca, uzme se novorođenče i ostavi se na sred raskrsnice samo, a roditelj se sakrije negde i posmatra ko će prvi prići detetu. Taj koji prvi naiđe, uzima se za kuma. Međutim, tek posle trećeg kršatavanja, on se smatra pravim kumom. Isto tako se i za venčanja uzimao kum iz nužde, ponajčešće ako je venčanje obavljano u bežaniji i na brzinu.Postoji i kumstvo za smirivanje osvete. To je važilo za krajeve u kojima je vladala krvna osveta, pa je bilo slučajeva da se zavađene strane pri mirenju okume, da bi se prekinulo sa osvetom.Postoji i narodno verovanje da ako se kumstvo dobije, toga pratiti nesreća. Ako neko odbije da bude kršetni kum, veruje se da neće imati poroda, a isto tako ako odbije da kumuje na venčanju, veruje se da će ostati sam.Ovo verovanje nije utemeljeno u samoj religiji, već je rašireno među narodom odvajkada.
Izvor 24 sata
